Bacanje na plen
Stiven Heler


Za Aleksandra Maćaševa sam saznao kada sam se susreo s njegovim projektom Joseph Goebbels™. Bio sam istovremeno zaveden i zgrožen. Da li je u pitanju doktor Frankenštajn koji je uzeo mozak zlog propagandiste her Gebelsa i spojio ga s telom konceptualne satire? U stvari, taj projekat je predstavljao multimedijalni napad na (dez)informativnu zagušenost, gde je kao glavni motiv upotrebljen zloglasni nacistički ministar kontrole uma i tobožnje prosvećenosti. Izvlačenje nacističke prošlosti na svetlost dana uvek je praćeno nabojem, ali prelepljivanje ulica Beograda posterima s Gebelsovim likom bilo je znak da neko traži nevolju. Maćašev, koji je završio arhitektonski fakultet u Beogradu 1998. i koji je u to vreme predavao interaktivni dizajn na Akademiji umetnosti BK, je dobro razumeo pitanja koja je postavio, kao i reakcije koje su usledile. Ne radi se ni o kakvom razuzdanom šaljivdžiji. Njegov rad čini spoj domišljatosti i znanja, besa i skepticizma.

U okviru intervjua koji sam s njim obavio 2006. godine upitao sam ga: "Zašto za svoju ikoničku predstavu nisi odabrao samog Hitlera?" "Jozef Gebels je bio medijski 'mozak operacije', a ne Hitler", odgovorio mi je on o ovom ultimativnom oportunisti. "Na početku je bio levičarski (gotovo komunistički) aktivista. Shvativši odakle vetar duva, prešao je na stranu koja je delovala kao dobitna — na stranu fašizma. Bio je totalno nearijevski tip: sakat, nesposoban za vojsku, crnokos i smeđih očiju. Ali imao je hipnotički glas mesije — sablastan, ali ushićujući. Takve osobine danas možete vrlo lako prepoznati kod mnogih političara i medijskih ličnosti."

Bio je to odgovor nekoga ko je dobro uradio domaći zadatak — ko razume slike i reči, i u stanju je da njima manipuliše tako da dobije pravi rezultat. "Ali", upitao sam, "ne postoji li opasnost da se u ovom projektu od zločinca napravi heroj?" "Upravo je to deo poente, mogućnost da kreiramo heroja od zločinca", objasnio je, "kroz upotrebu moći ikoničkih reklamnih slika. Ako postavite veliku i ubedljivu sliku na ulicu pred mase i predstavite je u formi pozitivne kampanje, velika je verovatnoća da će ljudi da je percipiraju kao pozitivnu. Mislim da je većina ljudi u ovoj kampanji ipak videla Gebelsa kao zločinca. Moja namera u čitavom projektu bila je da izbegnem dihotomije: herojzločinac, istina-laž, dobro-zlo. Ponudio sam sliku i sveobuhvatnu poruku. Joseph Goebbels™ nije rad o Gebelsu, nego o gebelsovskom stanju medijske kulture."

Bez obzira na to što naciste ne mogu da vidim kao simbole bilo čega sem čistog zla, moram priznati da mi se čini da Maćašev nije neko ko se bezočno igra vatrom. Njegov rad možda poseduje element šoka i zbilja može da zapali poneku vatru u glavama (kao i na drugim mestima), ali je njegov rad istovremeno izraz cinizma i nade. Na publici je da odluči za šta je.

Da bi objasnio svoje motive, Maćašev mi je rekao: "Moć medija je takva da ljudi često veruju u ono što im je rečeno. Jednostavno, ne možete lično iskusiti ili se sopstvenim očima uveriti u svaki detalj vezan za vest koju ste čuli ili videli. U teoriji, na osnovu zdravog razuma birate da li ćete u neku informaciju verovati ili ne. Moja poruka je da ne postoje ni laž ni istina. Sve je samo priča ili poruka u koju ćete verovati ili ne. Zdravi skepticizam za zdraviji život."

Pa ipak, u radu Aleksandra Maćaševa ima dihotomija, ili bar dubokih kontrasta. Stranice ove knjige su bogate idejama, ali ideje ne bi bile ništa bez sredstava kojima se komuniciraju. Na jednom nivou, ova knjiga je prava lepotica i uzor je dobrog dizajna. Međutim, lepo je, po Maćaševu, samo gebelsovska Velika Laž. Učini nešto lepim, namami plen i baci se na njega.